Metode transfernih cena – WTS pristup
Naša kompanija sa ponosom ističe bogato iskustvo u oblasti pružanja usluga izrade izveštaja o transfernim cenama. Svake godine uradimo preko 100 studija o transfernim cenama za kompanije iz različitih sektora (proizvodnja, IT sektor, veleprodaja, maloprodaja, građevina, bankarski sektor, uslužni sektor, energetika, poljoprivreda itd.) i za kompanije različitih veličina: od najvećih multinacionalnih kompanija preko najvećih domaćih grupacija do malih i srednjih preduzeća. Tokom višegodišnjeg rada, razvili smo sopstvenu metodologiju u ovoj oblasti. U ovom tekstu ćemo prikazati deo te metodologije: kako vršimo izbor metode transfernih cena?
Prema srpskoj regulativi, prilikom analiziranja transakcije sa povezanim licem možemo koristiti sledećih šest metoda:
- Metoda uporedive cene na tržištu (u nastavku: metoda uporedive cene)
- Metoda cene koštanja uvećane za uobičajenu zaradu (u nastavku: metoda cene koštanja)
- Metoda preprodajne cene
- Metoda transakcione neto marže
- Metoda podele dobiti
- Bilo koja druga metoda kojom je moguće utvrditi cenu transakcije po principu ’’van dohvata ruke’’ (u nastavku: ’’šesta metoda’’)
Domaća regulativa ne predviđa prioritet nijedne metode nad drugom. Međutim, u praksi našeg rada polazimo od ispitivanja najdirektnije metode (metoda uporedive cene), pa metoda bruto marži (metoda cene koštanja i metoda preprodajne cene). Ukoliko nismo u mogućnosti da primenimo ove tri metode, razmatramo metodu transakcione neto marže. Sledi razmatranje metode podele dobiti i eventualne primene ’’šeste metode’’. Prethodno opisanim redosledom ćemo prelaziti svaku od metoda.
Metoda uporedive cene
Metoda uporedive cene, kao najdirektnija metoda, je najosetljivija na eventualne razlike između kontrolisane transakcije i potencijalno uporedive transakcije. Da bi ova metoda bila primenljiva, kontrolisana transakcija i potencijalno uporediva transakcija treba da se poklapaju po osnovu svih pet faktora uporedivosti:
- Ugovorni uslovi transakcije: neophodna je uporedivost u pogledu prodate količine, uslova plaćanja, INCOTERMS klauzula itd.
- Preduzete aktivnosti, angažovana sredstva i preuzeti rizici u transakcijama: obveznik se bavi trgovinom malinama. Prilikom prodaje povezanom licu iz Pariza, obveznik se obavezao da će izvršiti transport sopstvenim prevoznim sredstvima do samog kupca. Sa druge strane, obveznik je izvršio prodaju nepovezanom licu iz Liona, ali je kupac u obavezi da preuzme robu u Srbiji, pa da samostalno organizuje prevoz. Transakcija sa povezanim licem nije uporediva sa transakcijom sa nepovezanim licem, jer u kontrolisanoj transakciji obveznik vrši aktivnosti transporta i samim tim angažuje više sredstava i preuzima veći rizik i u tržišnim uslovima bi to kompenzovao višom cenom. Ukoliko nije moguće kvantitativno proceniti uticaj aktivnosti transporta na cenu, metoda uporedive cene nije primenljiva na ovu transakciju
- Karakteristike predmeta transakcije: cene su osetljive i na najmanje razlike u predmetu transakcije. Tako na primer različite sorte istog voća imaju različite tržišne cene. Dakle, ukoliko želimo da primenimo metodu uporedive cene, za svaku pojedinačnu transakciju sa povezanim licem moramo identifikovati nezavisnu transakciju sa istim proizvodnim artiklom
- Ekonomski uslovi transakcije: obveznik prodaje jabuke povezanom licu iz Srbije. Istovremeno, istu sortu jabuke prodaje nepovezanom licu iz UAE. Ukoliko postoje razlike u tržišnim uslovima (na primer, kupac iz Emirata je spremniji da plati višu cenu), diskutabilna je mogućnost primene metode
- Poslovne strategije učesnika: ukoliko je prodaja po nižim cenama povezanom licu motivisana ostvarenjem većeg profita u budućnosti (drugačija cenovna strategija prema povezanom licu u odnosu na nezavisne kupce), mogla bi se odbaciti primena metode uporedive cene
Metoda cene koštanja
Kod primene metoda bruto i neto marži, osnovno pravilo je da imenilac mora da bude nezavistan u odnosu na kontrolisanu transakciju. Samim tim, metoda cene koštanja se može primenjivati u transakcijama prodaje povezanom licu. Obično je ova metoda primenljivija prilikom prodaje dobara nego u slučaju prodaje usluga, jer je kod dobara lakše identifikovati cenu koštanja.
Metoda cene koštanja je manje osetljiva na eventualne razlike u faktorima uporedivosti u odnosu na metodu uporedive cene. Tako na primer ne možemo porediti cene između različitih sorti jabuka, ali možemo porediti bruto marže koje je obveznik zaračunao na cenu koštanja pomenutih sorti.
Ovu metodu je bolje primeniti ukoliko postoje interne uporedive transakcije. U slučaju interne uporedivosti, cena koštanja se u svim transakcijama obračunava na isti način, a imamo više informacija o raspodeli aktivnosti, sredstava i rizika između učesnika transakcija. Naime, metoda cene koštanja je vrlo osetljiva na razlike u funkcionalnom profilu učesnika transakcija i metodologiji obračuna cene koštanja. U slučaju eksternih uporedivih transakcija, bilo bi dobro razmotriti primenu metode transakcione neto marže.
Metoda preprodajne cene
Imajući u vidu pravilo nezavisnosti imenioca u odnosu na kontrolisanu transakciju, ova metoda je pogodna u slučaju nabavke robe od povezanog lica u cilju preprodaje nepovezanom licu. Metoda preprodajne cene je najpogodnija u slučajevima kada obveznik dodaje malu vrednost robi koju preprodaje. Na primer, možemo primenjivati ovu metodu ukoliko obveznik u okviru posla reeksporta nabavlja voće od povezanog lica i preprodaje ga nepovezanom licu. Međutim, ova metoda se ne može primenjivati ukoliko obveznik nabavlja voće od povezanog lica, prerađuje voće i potom prodaje sokove, džemove i slične gotove proizvode nepovezanim licima.
Kao i metoda cene koštanja, metoda preprodajne cene je manje osetljiva na eventualne razlike u faktorima uporedivosti u odnosu na metodu uporedive cene. Preprodajne marže nisu uporedive samo kod identičnih artikala, već postoji uporedivost i u okviru iste kategorije proizvoda.
Metoda preprodajne cene je vrlo osetljiva na razlike u funkcionalnim profilima učesnika transakcija i u obračunu prihoda i nabavne vrednosti prodate robe (računovodstveni pristupi u evidentiranju rabata, provizija itd.), pa se preporučuje primena u slučaju internih uporedivih transakcija, zbog bolje informisanosti o pomenutim faktorima. U slučaju eksternih uporedivih transakcija, bilo bi dobro razmotriti primenu metode transakcione neto marže.
Metoda transakcione neto marže
Prilikom primene metode transakcione neto marže, mi pokušavamo da utvrdimo bilans uspeha za kontrolisanu transakciju. Odgovaramo na pitanje ’’Ako bi obveznik poslovao samo sa povezanim licem, koliki bi EBIT ostvarivao?’’. Dakle, uključujemo sve operativne prihode i operativne rashode koji se odnose na kontrolisanu transakciju. Prilikom odabira odgovarajuće formule, neophodno je odabrati onu koja poseduje nezavistan imenilac u odnosu na kontrolisanu transakciju. Takođe, u slučaju alokacije operativnih rashoda i prihoda na transakciju sa povezanim licem, neophodna je primena nezavisnog ključa za alokaciju. Pretpostavimo da obveznik nabavlja robu od povezanog lica, a potom vrši preprodaju u svojim maloprodajnim objektima. Operativne rashode možemo alocirati na kontrolisanu transakciju po osnovu učešća prihoda od prodaje koje je obveznik ostvario na robi prethodno nabavljenoj od povezanog lica u ukupnim prihodima od prodaje.
Metoda transakcione neto marže je pogodna za primenu u slučaju eksternih uporedivih transakcija. Naime, ova metoda je manje osetljiva na razlike u funkcionalnim profilima učesnika transakcija u odnosu na metode cene koštanja i preprodajne cene. Takođe, način obračuna cene koštanja/nabavne vrednosti prodate robe može uticati na visinu bruto marže, ali ne može na visinu EBIT, jer EBIT obuhvata sve operativne stavke rashoda. Ne treba zato da čudi činjenica da se ova metoda najčešće primenjuje u izveštajima o transfernim cenama.
Metoda podele dobiti
U praksi, postoje situacije kada je transakcija sa povezanim licem u toj meri specifična da ne postoje ni interne, ni eksterne uporedive transakcije. To se dešava u situacijama kada su komercijalni odnosi između obveznika i povezanog lica karakteristični isključivo za članove grupacija. U tom slučaju, neophodan nam je pristup ne samo knjigama obveznika, već i knjigama povezanog lica. Potrebno je da obračunamo ukupan profit koji se ostvaruje u transakciji. Potom utvrđujemo preduzete aktivnosti, angažovana sredstva i preuzete rizike duž čitavog lanca vrednosti i njihovu raspodelu između povezanih lica. U skladu sa načelom ’’van dohvata ruke’’, veći deo profita bi trebalo da pripadne onoj strani koja je preduzela značajnije aktivnosti, angažovala značajnija sredstva i na sebe preuzela veće rizike. Na kraju, podelu dobiti u skladu sa načelom ’’van dohvata ruke’’ poredimo sa realizovanom podelom dobiti.
Ukoliko imate pristup knjigama obveznika i povezanog lica i uvidite da obe strane u transakciji ostvaruju natprosečne profite ili natprosečne gubitke, to Vam može biti indikacija da je neophodno primeniti metodu podele dobiti.
’’Šesta metoda’’
Postoje i situacije kada zbog specifičnosti transakcije nismo u mogućnosti da primenimo nijedan od prethodnih pet metoda. U tim slučajevima, obveznik treba da pronađe nešto kreativniji način ispitivanja usklađenosti transferne cene sa cenom ’’van dohvata ruke’’.
Na primer, u slučaju prodaje/nabavke nepokretnosti ili osnovnog sredstva, može se angažovati nezavisni procenitelj koji će proceniti vrednost predmeta transakcije. Procenjena vrednost je u tom slučaju cena ’’van dohvata ruke’’.
U našoj praksi, pojedine transakcije iznajmljivanja nepokretnosti ili pokretne imovine smo testirali putem indikatora Prihodi od zakupa/Neotpisana vrednost sredstva, pa smo taj racio računali i kod uporedivih društava/transakcija.
Zaključak
Opisani primeri u tekstu su indikativnog karaktera i ne predstavljaju konkretan savet u pogledu transfernih cena. Ukoliko ste zainteresovani za usluge izrade izveštaja o transfernim cenama, usluge izrade benčmarking analiza i usluge savetovanja u cilju definisanja politike transfernih cena, molim Vas obratite se našem konsultantskom timu.
