Početkom 2022. godine objavljeno je novo izdanje Smernica OECD-a za primenu pravila o transfernim cenama za multinacionalna preduzeća i poreske uprave, međunarodnog dokumenta koji predstavlja osnov za donošenje i izmene domaće regulative transfernih cena.
U novom izdanju su izvršene sledeće promene:
- Izmene u poglavlju II koje se odnose na primenu metoda podele dobiti
- Novi aneks u poglavlju VI koji se odnosi na HTVI (hard to value intangibles) – nematerijalnu imovinu čiju je vrednost teško proceniti
- Dodato je novo poglavlje X koje se odnosi na finansijske transakcije. Imajući u vidu da najveći broj poreskih obveznika pozajmice analizira putem Pravilnika o kamatnim stopama ’’van dohvata ruke’’, koji donosi Ministarstvo finansija, a da druge vrste finansijskih transakcija nisu karakteristične za tržište Srbije, ovo poglavlje nećemo detaljnije analizirati
Izmene u poglavlju II – primena metoda podele dobiti
Metod podele dobiti može biti adekvatan za primenu u situacijama kao što su:
- Obe strane u kontrolisanoj transakciji daju jedinstven i vredan doprinos, pre svega kroz unošenje jedinstvene i vredne nematerijalne imovine u kontrolisanu transakciju
- Visoko integrisane aktivnosti se vrše u kontrolisanoj transakciji i samim tim, nije adekvatno testirati jednu stranu u transakciji, jer takva raspodela aktivnosti, sredstava i rizika ne postoji u potencijalno uporedivim transakcijama
- Postoje jedinstvene okolnosti u transakciji koje onemogućavaju identifikovanje uporedivih transakcija (na primer, obe strane preuzimaju ekonomski značajne rizike i suočeni su sa neizvesnošću nivoa profita koji će ostvarivati iz godine u godinu – samim tim, ne može se takva transakcija testirati kroz Cost plus metode ili preprodajne marže)
- Ukoliko je podela dobiti regularan način formiranja cena u nezavisnim transakcijama u toj delatnosti
Sa druge strane, metod podele dobiti se ne smatra adekvatnim u transakcijama u kojima učesnici u transakciji ne daju jedinstven i vredan doprinos i ne preuzimaju ekonomski značajne rizike.
Sama činjenica da se ne mogu naći uporedive transakcije ne znači automatski da se treba primeniti metod podele dobiti – u tom slučaju, adekvatnije je uzeti kao uporedive transakcije koje su najpribližnije slične, nego primenjivati metod podele dobiti.
Ukoliko se u datoj grani cene u nezavisnim transakcijama ne formiraju putem podele dobiti, to može biti signal da nije adekvatno primenjivati metod podele dobiti.
Kako znati da su doprinosi koje preduzimaju strane u transakciji jedinstveni i vredni?:
- Ti doprinosi nisu uporedivi sa doprinosima nezavisnih lica u nezavisnim transakcijama
- Ovi doprinosi su ključni za kreiranje ekonomskih koristi u kontrolisanoj transakciji
Ukoliko se u kontrolisanoj transakciji koristi jedinstvena i vredna nematerijalna imovina, od manje je važnosti ko je pravni vlasnik imovine, već ko preduzima ekonomski značajne aktivnosti.
Metod podele dobiti bi mogao biti primenljiv kod transakcija transfera ili kreiranja dela jedinstvene i vredne nematerijalne imovine.
Ako se metod podele dobiti koristi više godina za iste transakcije, neophodno je da se koristi konzistentno.
Postoje dva pristupa u podeli dobiti:
- Analiza doprinosa: obračun relativnog doprinosa svake strane. Doprinos se može obračunati delom i kroz benčmarking analizu, ukoliko je to moguće (na primer, ukoliko postoje podaci o podeli dobiti između nezavisnih lica u grani u kojoj posluju povezana lica)
- Rezidualna analiza: kada jedna strana u transakciji delom daje manji doprinos u kontrolisanoj transakciji, pa se deo profita te strane može utvrditi benčmarking analizom
Kao osnov za % profita koji treba da pripadne svakoj strani u transakciji mogu biti korišćeni troškovi, imovina, prihodi ostvareni sa nezavisnim licima itd. – bilo koja kategorija koja se može dovesti u vezu sa doprinosima u kontrolisanoj transakciji. Postavlja se pitanje da li je uvek adekvatno koristiti iznose troškova, prihoda itd. u jednoj godini ili bi trebalo uzeti više godina u obzir.
Aneks koji se odnosi na HTVI
Kod procene vrednosti HTVI postoji informaciona asimetrija između poreskih vlasti i obveznika. Obveznik vrši procenu vrednosti HTVI na osnovu sopstvenih projekcija i ima mnogo više informacija od poreskih vlasti da li su te projekcije realne.
Međutim, ukoliko se stvarna ostvarenja pokažu znatno drugačija od projektovanih, uzimajući u obzir faktore koje utiču na ostvarenja, poreske vlasti mogu smatrati da procena vrednosti nije urađena adekvatno. Međutim, to ne znači da bi trebalo da direktno primene stvarna ostvarenja kako bi obračunali novu vrednost HTVI, već treba primeniti ona ostvarenja koje je obveznik mogao očekivati u trenutku projekcije.
Na primer, pretpostavimo da je kompanija A razvila lek koji predstavlja HTVI i da ga je prodala povezanom licu. Vrednost je procenjena putem diskontovanih novčanih tokova, gde je pretpostavljeno da će lek biti komercijalizovan tek za 6 godina i da će ostvarivati godišnju prodaju od 1.000.000 EUR. Međutim, u realnosti, lek je komercijalizovan već u trećoj godini i ostvarivao je prodaju koja je projektovana za period posle šeste godine. Poreske vlasti u tom slučaju vrednost leka utvrđuju unoseći scenario komercijalizacije u trećoj godini sa prodajom od 1.000.000 EUR (iako se ona može razlikovati u realnosti, poreske vlasti koriste one prodajne projekcije koje je procenio poreski obveznik prilikom originalne procene).